ZID

Stara varoš beše tek napunila trista godina. Lenjo se izležavala na prolećnom suncu i toplim pogledom obujmila svu svoju decu, marljive i vredne ljude, lekare, vinogradare, pisce, naučnike, lovce. Milovala ih je majčinskom rukom, ušuškavala drevnim pričama, opijala mirisom zrelih grozdova u jesen. Slušala je vrisku i pocikivanje mladeži, topeći se od miline.

I ljudi su živeli, ponekad srećni, ponekad setni. Ušuškani u krilu svog starog grada. Neki zagledani u raspeće Hristovo, drugi u polumesec, krstili se i klanjali, povezani beskrajnom ljubavlju prema strmim, uskim ulicama prekrivenih turskom kaldrmom, niskim orijentalnim kućicama sa baščama iz kojih se širio miris jorgovana i lipe, zagledani u obrise dragih planina koje su svojim plavetnilom čuvale grad od urokljivih očiju.

Dani su proticali jednolično, stari su umirali, praćeni na večni počinak, neki u raj, neki u dženet, deca se rađala, pa se krstila ili sunetila i činilo se da će tako unedogled trajati taj jednolični život srećnih ljudi sa dosadnom istorijom.

***

Jednoga dana markantni stranac ušetao je u varoš, bez prošlosti, bez imena, kako su mnogi vekovima dolazili. Nikome to nije bilo čudno. Na nebu su se preteći gomilali oblaci najavljujući letnji pljusak. Bio je utorak, dan boga Marsa, ali ko je to mogao znati.

Širom pokrajine poznati po gostoljubivosti, varošani su ga oberučke prigrlili, utrkujući se ko će pred nepoznatog gosta izneti slađe vino, ukusnije baklave, mekše lokume, masniju filiju. Otvorili su mu visoke vratnice svojih domova, naučili ga pesmama, starim običajima.

Stranac je zalazio u patrijarhalne kuće sa tradicijom starom više vekova u kojima je svako znao ko mu je bio askurđel i od kojih potiče. Krišom je šaputao u uši varošana zavodljive priče o različitosti, o nepravdi, o davno zakopanim ratniim sekirama, o tapijama Lazara i Skender Bega. Uzburkavao usnule duhove prošlih vremena, podsećao na krvne osvete i nevraćene dugove.

Stara varoš je zbunjeno posmatrala svoju decu kako skupljaju kamenje po okolnim brdima i pune njime svoje džepove, krišom, gledajući preko ramena da ne vide oni Drugi. Nema i nemoćna slutila je skoru nesreću i nesreća je došla. Kotrljala se niz obližnja brda i, kotrljajući se, rasla, preteći da uništi sve ono što se vekovima gradilo.

Počele su prve zađevice, oko međa, vinograda, oko avlija i vratolomnih kapidžika, a varošani su svakoga dana na sredini ulice koja odvaja crkvu od džamije spuštali po jedan kamen. Isprva krišom, noću, da niko ne vidi, porumeneli od stida i griže savesti, kasnije sve otvorenije i prkosnije.

Kamen po kamen, godina za godinom, pred njihovim očima rastao je zid.

Pravili su se isprva da ga ne primećuju, prosto se čudeći otkuda to u njihovom gradu ta rogobatna građevina, iznikla niotkuda, kojoj niko ne vidi smisao, ni svrhu. Ipak, počeli su oprezno da zaključavaju svoje kapije čim padne veče, a na ulici su se pozdravljali gotovo nečujno, obazrivo, ubrzavajući korak kad bi naišli na one Druge.

Stara varoš je posmatrala svoju decu i tužno ćutala. Zamukle su i frule i zurle, i dečiji smeh i ćeretanje mladeži. Sve je naizgled stalo, samo je zid nezadrživo rastao. Toliko je narastao da se preko njega više nisu mogli ni videti, podeljeni na dve strane.

Zbunjeni, hodali su ćutke sa glavom uronjenom u oblak od briga, zarobljeni u svega nekoliko ulica koje su odabrali za sebe i svoje i jedino je zalutali stranac zadovoljno trljao ruke sa zmijolikim prstima, dok mu je iz očiju iskrio zloslutni sjaj.

Do dana današnjeg ne zna se ko je od dveju podeljenih strana prvi ispustio ratnički poklič, ni da li je prvi metak opaljen sa jedne ili druge strane. Povampirili su se stari duhovi, a bogovi su na nebu već vodili svoju bitku. Zid je opasan bodljikavom žicom, a miroljubivi varošani našli su se u getu. ne shvatajući sasvim šta im se to dogodilo.

Oni mudriji i dalekovidiji pod plaštom noći počeli su da odlaze prazneći svoje džepove od zaostalog kamenja koje im tamo gde idu više neće trebati. Odseljavali su se daleko, u zemlje sa stranim imenima, pokušavajući decenijama kasnije da zaborave sliku tog zida koji je u njihovim snovima neprekidno rastao.

Preostali su škrgutali zubima, prolivali krv jedni drugima i sve su zaboravili. Berbe vinograda, letnji korzo, bratstvo i jedinstvo. Jedni su prisvojili Boru, drugi Ramiza i kola su se skotrljala niz brdo, a nije bilo nikog da ih zaustavi.

Zarobljeni okovima zaslepljujuće mržnje, raspirivane od birzemana, klali su se noževima, zubima, rečima. Bombe su nemilosrdno budile ulice koje su vekovima mirno dremale. Jedan po jedan padali su varošani ne znajući ni sami zašto ginu, ne videći dalje od tog nesrećnog zida koji je ostao da svedoči o ljudskoj gluposti i besmislu jednog krvoprolića.

Poput majke koja s tugom posmatra svoje sinove, zakrvljenu braću, stara varoš je razgranatim krošnjama bezuspešno pokušavala da sakrije sveže grobove, granatirane kuće, šrapnelima prošarane zidove stambenih zgrada. Pesme su pevane tiše, mladi su šetali obazrivo, a vreme je učinilo svoje.

Na obe strane život je potekao kao ranije i niko se nije osvrnuo na bat užurbanih koraka koji su odzvanjali pustom kaldrmom u noći. Vešto se krećući po uskim uličicama, tajanstveni stranac već je hitao u nove pohode. Zastao je samo par trenutaka ispred kamenog zida, diveći se, poput uspešnog neimara, svojoj velelepnoj građevini.

(Priča "Zid" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i objavljena je u istoimenoj knjizi.)